Rameau - Gavotte

Sjajna melodija, s varijacijama

Psalam 136 - Pravoslavno pjevanje

Slava Bogu uz ovo nebesno pjesmeno hvaljenje

Псалам 136

1. Славите Господа, јер је добар; јер је довијека милост његова;

2. Славите Бога над боговима; јер је довијека милост његова.

3. Славите господара над господарима; јер је довијека милост његова;

4. Онога, који један твори чудеса велика; јер је довијека милост његова;

5. Који је створио небеса премудро; јер је довијека милост његова;

6. Утврдио земљу на води; јер је довијека милост његова;

7. Створио велика видјела; јер је довијека милост његова;

8. Сунце, да управља даном; јер је довијека милост његова;

9. Мјесец и звијезде, да управљају ноћу; јер је довијека милост његова;

10. Који поби Мисир у првенцима његовијем; јер је довијека милост његова;

11. Изведе из њега Израиља; јер је довијека милост његова;

12. Руком крјепком и мишицом подигнутом; јер је довијека милост његова;

13. Који раздвоји Црвено Море; јер је довијека милост његова;

14. И проведе Израиља кроз сред њега; јер је довијека милост његова;

15. А Фараона и војску његову врже у Море Црвено; јер је довијека милост његова;

16. Преведе народ свој преко пустиње; јер је довијека милост његова;

17. Поби цареве велике; јер је довијека милост његова;

18. И изгуби цареве знатне; јер је довијека милост његова;

19. Сиона цара Аморејскога; јер је довијека милост његова;

20. И Ога цара Васанскога; јер је довијека милост његова;

21. И даде земљу њихову у достојање; јер је довијека милост његова;

22. У достојање Израиљу, слузи својему; јер је довијека милост његова;

23. Који нас се опомену у понижењу нашем; јер је довијека милост његова;

24. И избави нас од непријатеља наших; јер је довијека милост његова;

25. Који даје храну свакому тијелу; јер је довијека милост његова;

26. Славите Бога небескога; јер је довијека милост његова.

Hijerarhija u vjeri – judaizmu, kršćanstvu i islamu

Bog je stvorio ljude jednakima, i oni su jednaki pred Bogom. Postoji sudbinska predodređenost. Razlike među ljudima prave ljudi sami. Bog odabire ljude koji drže njegove zapovijesti. Bog je od početaka, davnina izabirao pobožne, dobre ljude, proroke, poslanike, najodabranije u osobinama, koji su bili primer drugima, i usmeravali druge, pokazivali na put Božji. Tako je bilo od početaka, od Enoha, Noja, Abrahama na dalje, preko Jakova, Mojsija, Davida, Solomona, Ilije, Jahje, do Isusa i Muhameda a.s., kao poslednjeg proroka, poslanika.

Židovi, kršćani ili hrišćani i muslimani u islamu imaju istu vjeru, sve je to islam, ili judaizam, ako je na pravom Božjem putu Božjih zapovjesti, i navedeni proroci ili poslanici su braća koji su zajedno.

Razlike su u diobama, iz raznih razloga, tako da se vjera čini odjeljenom na više vjera.

Od početka Bog bira najodabranije ljude, sveštenstvo je bilo već u doba Šema koji je Melhisedek, ako i ranije, u smislu molitve i prinošenja, prinosio je još Adam i  Abel i Kain. Međutim biblijski govoreno to se vidi od šatora od sastanka i svešteničke službe Arona izbora levita, do preko izbora sudija. Kršćani ili hrišćani su preuzeli jevrejsku vjeru od Isusa koji je bio židov i koji je rekao da ništa nije došao da promjeni, dakle i dalje isto samo se nastavilo, pa otuda imamo sveštenike u hrišćanstvu ili svećenike u kršćanstvu. 

Kad se Muhamed a.s. pojavio sve je bilo isto, osim što izgleda ukinuto je sveštenstvo, ljudi su jednaki, stvar je samo ko će predvoditi molitvu vjernicima, to je činio Muhamed a.s kao imam, nadalje imam može biti svako, prednost imaju oni koji su bolji u učenju Kur'ana ili bolje poznaju vjeruju ili trebalo bi oni koji su bolji u osobinama i u svemu drugom, ljudi jedni drugima trebalo bi da daju prednost i uvažavaju, ali nije sve tako idealno, nastale su svađe od početaka u islamu, od početaka svijeta, zarad grešnosti, ljudi su se utrkivali ko će biti prvi, ko će na koga, ko će potčiniti koga komu će biti bolje, da bi nekom bilo bolje, a pitanje je šta je bolje, je li bolje ako je nekom gore.

Poslije Muhameda a.s. odmah su nastali razdori o imametu i svađe, ubistva, što se tiče titula danas u islamu, od imama, do muftija koji su bili u početku na dalje do vrhovnih poglavara, sve je to upitno ako vjera skrene, ako nije na pravom putu istini, i nema tu potčinjavanja, samo prednost u nekim vjerskim ili životnim stvarima, osnov prava iznošenja mišljenja, donošenja stvaranja dodatnih zakona odrebi, uređivanja ljudske zajednice, ali potlačivanje, negativno nikako.

Živimo u vremenu sile, ljudi su podložni, onomu što Bog je zapovjedio i što nije. Zarad grijeha pometnja je u svijetu, ispravan put je slijeđenje Božjih zapovijesti.

Prve generacije navode se kao najbolje, što svijet ide kraju sve je gore i gore, ali ne mora značit, Bog uvijek pušta zraku svjetla i normalizira stanje.

Što se tiče židova koji se mogu smatrati nekim početkom današnjih vjera, vidljivo je da grešenje snizuje čovjeka, donosi nevolju, a slijeđenje Božjih zapovijesti izbavljenje, ali nije to tako ako cela zajednica svi ljudi , ili većina skrene, pa manji broj ljudi ostane na pravom putu, kojima je teško u nevjerničkom okruženju živjeti, gde su nevjernički zakoni i bezbožnost, protiv Boga. Tu vjernicima postaje teško, i oni se moraju povući, napadani od vlasti pa i sveštenika podložnih vlasti. Tako je bilo i za vreme judejskih kraljeva, Bog je uvek kažnjavao i oslobođavao donosi spasenje u ovisnosti koliko su ljudi grešili i čistili se, a trn u oku biti ne može, Bog je zahtjevan na apsolutnoj čistoći, opraštajući grehe, kako koji, ali svaki greh, loša misao unazađuje čovekovu svetost i povezanost s Bogom, Bog to trpjeti neće, vrsni ljudi kao Enoh, Ilija su bili vrsni, čisti u potpunosti, bez prihvatanja loših misli, kao takvi uzneseni k Bogu u nebo.

Što se tiče sveštenstva u isusovih sljedbenika kršćana ili hrišćana, sveštenici koji rukopolaganjem kažu prenose pravo sveštenstva, to je fizički, međutim sveštenstvo od svet se zadobija slijeđenjem Božjih zapovijesti, posvećenjem, blagodaću, dakle Bog bira sveštenika, ne može se smatrati sveštenikom onaj ko je u osobinama loš, što imamo oduvek primer. Govorimo pravom sveštenstvu pred Bogom, dakle jedno je što Bog bira, a drugo što ljudi.

Osnov vjere je živjeti u istini, to je ulaz u vjeru.