Bog govori protiv zemaljskih vlasti

Sveto Pismo, Jezekilj, glava 34

1. Opet mi dođe riječ Gospodnja govoreći:

2. Sine čovječji, prorokuj protiv pastira Izrailjevijeh, prorokuj i reci tijem pastirima: ovako veli Gospod Gospod: teško pastirima Izrailjevijem koji pasu sami sebe! Ne treba li stado da pasu pastiri?

3. Pretilinu jedete i vunom se odijevate, koljete tovno, stada ne pasete.

4. Slabijeh ne krijepite, i bolesne ne liječite, ranjene ne zavijate, odagnane ne dovodite natrag, izgubljene ne tražite, nego silom i žestinom gospodarite nad njima.

5. I raspršaše se nemajući pastira, i raspršavši se postaše hrana svijem zvijerima poljskim.

6. Ovce moje lutaju po svijem gorama i po svijem visokim humovima; i po svoj zemlji raspršane su ovce moje, i nema nikoga da pita za njih, nikoga da ih traži.

7. Zato, pastiri, čujte riječ Gospodnju;

8. Tako ja bio živ, govori Gospod Gospod, što stado moje posta grabež, i ovce moje postaše hrana svijem zvijerima poljskim nemajući pastira, i pastiri moji ne traže stada mojega, nego pastiri pasu sami sebe, a stada mojega ne pasu;

9. Zato, pastiri, čujte riječ Gospodnju;

10. Ovako veli Gospod Gospod: evo me na te pastire, i iskaću stado svoje iz njihovijeh ruku, i neću im dati više da pasu stado, i neće više pastiri pasti sami sebe, nego ću oteti ovce svoje iz usta njihovijeh i neće im biti hrana.

11. Jer ovako veli Gospod Gospod: evo me, ja ću tražiti ovce svoje i gledati ih.

12. Kao što pastir traži stado svoje kad je kod ovaca svojih raspršanijeh, tako ću tražiti ovce svoje i oteću ih iz svijeh mjesta kuda se raspršaše kad bijaše oblačno i mračno.

13. I izvešću ih iz naroda, i pokupiću ih iz zemalja, i dovešću ih u zemlju njihovu, i pašću ih na gorama Izrailjevijem pokraj potoka i po svijem mjestima naseljenijem u zemlji.

14. Na dobroj paši pašću ih, i tor će im biti na visokim gorama Izrailjevijem; ondje će ležati u dobrom toru i po obilatoj će paši pasti na gorama Izrailjevijem.

15. Ja ću pasti stado svoje, i ja ću ih odmarati, govori Gospod Gospod.

16. Tražiću izgubljenu, i dovešću natrag odagnanu, i ranjenu ću zaviti i bolesnu okrijepiti; a tovnu ću i jaku potrti, pašću ih pravo.

17. A vama, stado moje, ovako govori Gospod Gospod: evo ja ću suditi između ovce i ovce, između ovnova i jaraca.

18. Malo li vam je što pasete na dobroj paši, nego ostatak paše svoje gazite nogama svojim? i što pijete bistru vodu, nego ostatak mutite nogama svojim?

19. A moje ovce pasu što vi nogama svojim izgazite, i piju što vi zamutite nogama svojim.

20. Zato ovako im veli Gospod Gospod: evo me, ja ću suditi između ovce debele i ovce mršave.

21. Što bocima i ramenima otiskujete i rozima svojim bodete sve bolesne tako da ih razagnaste napolje,

22. Zato ću izbaviti stado svoje da ne bude više grabež, i sudiću između ovce i ovce.

23. I podignuću im jednoga pastira koji će ih pasti, slugu svojega Davida; on će ih pasti i biće im pastir.

24. A ja Gospod biću im Bog, i sluga moj David knez među njima. Ja Gospod rekoh.

25. I učiniću s njima zavjet mirni, istrijebiću zle zvijeri iz zemlje, i oni će živjeti u pustinji bez straha i spavaće u šumama.

26. I blagosloviću njih i što je oko gore moje, i puštaću dažd na vrijeme; daždi će blagoslovni biti.

27. I drveta će poljska rađati svoj rod, i zemlja će rađati svoj rod; i oni će biti u svojoj zemlji bez straha, i poznaće da sam ja Gospod kad polomim palice jarma njihova, i izbavim ih iz ruku onijeh koji ih zarobiše.

28. I neće više biti plijen narodima, i zvijeri zemaljske neće ih jesti, nego će živjeti bez straha i niko ih neće plašiti.

29. I podignuću im biljku za slavu, i neće više umirati od gladi u zemlji, niti će podnositi sramote od naroda.

30. I poznaće da sam ja Gospod Bog njihov s njima, i oni, dom Izrailjev, da su moj narod, govori Gospod Gospod.

31. A vi ste stado moje, ovce paše moje, vi ljudi, a ja sam Bog vaš, govori Gospod Gospod.

Staro mudrovanje - Obećanje ludom radovanje

Bog nije sa ljudima, već sa izuzetnim pojedincima

Priča o proroku Miheju

Sveto Pismo

1. Carevima, glava 22

1. I prođoše tri godine bez rata između Siraca i Izrailjaca.

2. A treće godine dođe Josafat car Judin k caru Izrailjevu.

3. I reče car Izrailjev slugama svojim: ne znate li da je naš Ramot u Galadu? A mi ne radimo da ga uzmemo iz ruku cara Sirskoga.

4. I reče Josafatu: hoćeš li ići sa mnom na vojsku na Ramot Galadski? A Josafat reče caru Izrailjevu: ja kao ti, narod moj kao tvoj narod, konji moji kao tvoji konji.

5. Još reče Josafat caru Izrailjevu: upitaj danas šta će Gospod reći.

6. Tada car Izrailjev sabra oko četiri stotine proroka, i reče im: hoću li ići na vojsku na Ramot Galadski ili ću se okaniti? A oni rekoše: idi, jer će ga Gospod dati u ruke caru.

7. A Josafat reče: ima li tu još koji prorok Gospodnji da ga pitamo?

8. A car Izrailjev reče Josafatu: ima još jedan čovjek, preko kojega bismo mogli upitati Gospoda; ali ja mrzim na nj, jer mi ne proriče dobra nego zlo; to je Miheja sin Jemlin. A Josafat reče: neka car ne govori tako.

9. Tada car Izrailjev dozva jednoga dvoranina, i reče mu: brže dovedi Miheju sina Jemlina.

10. A car Izrailjev i Josafat car Judin sjeđahu svaki na svojem prijestolu obučeni u carske haljine na poljani kod vrata Samarijskih, i svi proroci prorokovahu pred njima.

11. I Sedekija sin Hananin načini sebi gvozdene rogove, i reče: ovako veli Gospod: ovijem ćeš pobosti Sirce dokle ih ne istrijebiš.

12. Tako i svi proroci prorokovahu govoreći: idi na Ramot Galadski, i bićeš srećan, jer će ga Gospod dati caru u ruke.

13. A poslanik koji otide da dozove Miheju reče mu govoreći: evo, proroci proriču svi jednijem glasom dobro caru; neka i tvoja riječ bude kao riječ njihova, govori dobro.

14. A Miheja reče: tako da je živ Gospod, govoriću ono što mi Gospod kaže.

15. I kad dođe k caru, reče mu car: Miheja! hoćemo li ići na vojsku na Ramot Galadski ili ćemo se okaniti? A on mu reče: idi, bićeš srećan, jer će ga Gospod dati caru u ruke.

16. A car mu reče: koliko ću te puta zaklinjati da mi ne govoriš nego istinu u ime Gospodnje?

17. Tada reče: vidjeh sav narod Izrailjev razasut po planinama kao ovce koje nemaju pastira; jer reče Gospod: ovi nemaju gospodara; neka se vrate svak svojoj kući s mirom.

18. Tada reče car Izrailjev Josafatu: nijesam li ti rekao da mi neće prorokovati dobra nego zlo?

19. A Miheja mu reče: zato čuj riječ Gospodnju; vidjeh Gospoda gdje sjedi na prijestolu svojem, a sva vojska nebeska stajaše mu s desne i s lijeve strane.

20. I reče Gospod: ko će prevariti Ahava da otide i padne kod Ramota Galadskoga? I jedan reče ovo a drugi ono.

21. Tada izide jedan duh i stavši pred Gospoda reče: ja ću ga prevariti. A Gospod mu reče: kako?

22. Odgovori: izaći ću i biću lažljiv duh u ustima svijeh proroka njegovijeh. A Gospod mu reče: prevarićeš ga i nadvladaćeš, idi i učini tako.

23. Zato sada eto, Gospod je metnuo lažljiv duh u usta svijem tvojim prorocima, a Gospod je izrekao zlo po te.

24. Tada pristupi Sedekija sin Hananin, i udari Miheju po obrazu govoreći: kuda je otišao duh Gospodnji od mene da govori s tobom?

25. A Miheja mu reče: eto, vidjećeš u onaj dan kad otideš u najtajniju klijet da se sakriješ.

26. Tada car Izrailjev reče: uhvati Miheju i odvedi ga k Amonu zapovjedniku gradskom i k Joasu sinu carevu;

27. I reci im: ovako veli car: metnite ovoga u tamnicu, i dajte im po malo hljeba i po malo vode dokle se ne vratim u miru.

28. A Miheja reče: ako se vratiš u miru, nije Gospod govorio preko mene. Još reče: čujte, svi narodi!

29. I otide car Izrailjev s Josafatom carem Judinim na Ramot Galadski.

30. I reče car Izrailjev Josafatu: ja ću se preobući kad pođem u boj; a ti obuci svoje odijelo. I preobuče se car Izrailjev i otide u boj.

31. A car Sirski zapovjedi vojvodama, kojih bijahu trideset i dvije nad kolima njegovijem, i reče: ne udarajte ni na maloga ni na velikoga, nego na samoga cara Izrailjeva.

32. I kad vojvode od kola vidješe Josafata, rekoše: zacijelo je car Izrailjev. I okrenuše se na nj da udare; ali Josafat povika.

33. A vojvode od kola vidješe da nije car Izrailjev, te otstupiše od njega.

34. A jedan zastrijeli iz luka nagonom, i ustrijeli cara Izrailjeva gdje spuča oklop. A on reče svojemu vozaču: savij rukom svojom i izvezi me iz boja, jer sam ranjen.

35. I boj bi žestok onoga dana; a car zaosta na kolima svojim prema Sircima, pa umrije uveče, i krv iz rane tecijaše u kola.

36. I prođe glasnik po vojsci o zahodu sunčanom govoreći: svak u svoj grad, i svak u svoju zemlju.

37. Tako umrije car, i odnesoše ga u Samariju; i pogreboše cara u Samariji.

38. A kad prahu kola na jezeru Samarijskom, lizaše psi krv njegovu, tako i kad prahu oružje njegovo, po riječi koju reče Gospod.

39. A ostala djela Ahavova i sve što je učinio, i za kuću od slonove kosti koju je sagradio, i za sve gradove što je sagradio, nije li to zapisano u dnevniku careva Izrailjevijeh?

40. Tako počinu Ahav kod otaca svojih, i na njegovo se mjesto zacari Ohozija sin njegov.

...

Rameau - Gavotte

Sjajna melodija, s varijacijama

Psalam 136 - Pravoslavno pjevanje

Slava Bogu uz ovo nebesno pjesmeno hvaljenje

Псалам 136

1. Славите Господа, јер је добар; јер је довијека милост његова;

2. Славите Бога над боговима; јер је довијека милост његова.

3. Славите господара над господарима; јер је довијека милост његова;

4. Онога, који један твори чудеса велика; јер је довијека милост његова;

5. Који је створио небеса премудро; јер је довијека милост његова;

6. Утврдио земљу на води; јер је довијека милост његова;

7. Створио велика видјела; јер је довијека милост његова;

8. Сунце, да управља даном; јер је довијека милост његова;

9. Мјесец и звијезде, да управљају ноћу; јер је довијека милост његова;

10. Који поби Мисир у првенцима његовијем; јер је довијека милост његова;

11. Изведе из њега Израиља; јер је довијека милост његова;

12. Руком крјепком и мишицом подигнутом; јер је довијека милост његова;

13. Који раздвоји Црвено Море; јер је довијека милост његова;

14. И проведе Израиља кроз сред њега; јер је довијека милост његова;

15. А Фараона и војску његову врже у Море Црвено; јер је довијека милост његова;

16. Преведе народ свој преко пустиње; јер је довијека милост његова;

17. Поби цареве велике; јер је довијека милост његова;

18. И изгуби цареве знатне; јер је довијека милост његова;

19. Сиона цара Аморејскога; јер је довијека милост његова;

20. И Ога цара Васанскога; јер је довијека милост његова;

21. И даде земљу њихову у достојање; јер је довијека милост његова;

22. У достојање Израиљу, слузи својему; јер је довијека милост његова;

23. Који нас се опомену у понижењу нашем; јер је довијека милост његова;

24. И избави нас од непријатеља наших; јер је довијека милост његова;

25. Који даје храну свакому тијелу; јер је довијека милост његова;

26. Славите Бога небескога; јер је довијека милост његова.

Hijerarhija u vjeri – judaizmu, kršćanstvu i islamu

Bog je stvorio ljude jednakima, i oni su jednaki pred Bogom. Postoji sudbinska predodređenost. Razlike među ljudima prave ljudi sami. Bog odabire ljude koji drže njegove zapovijesti. Bog je od početaka, davnina izabirao pobožne, dobre ljude, proroke, poslanike, najodabranije u osobinama, koji su bili primer drugima, i usmeravali druge, pokazivali na put Božji. Tako je bilo od početaka, od Enoha, Noja, Abrahama na dalje, preko Jakova, Mojsija, Davida, Solomona, Ilije, Jahje, do Isusa i Muhameda a.s., kao poslednjeg proroka, poslanika.

Židovi, kršćani ili hrišćani i muslimani u islamu imaju istu vjeru, sve je to islam, ili judaizam, ako je na pravom Božjem putu Božjih zapovjesti, i navedeni proroci ili poslanici su braća koji su zajedno.

Razlike su u diobama, iz raznih razloga, tako da se vjera čini odjeljenom na više vjera.

Od početka Bog bira najodabranije ljude, sveštenstvo je bilo već u doba Šema koji je Melhisedek, ako i ranije, u smislu molitve i prinošenja, prinosio je još Adam i  Abel i Kain. Međutim biblijski govoreno to se vidi od šatora od sastanka i svešteničke službe Arona izbora levita, do preko izbora sudija. Kršćani ili hrišćani su preuzeli jevrejsku vjeru od Isusa koji je bio židov i koji je rekao da ništa nije došao da promjeni, dakle i dalje isto samo se nastavilo, pa otuda imamo sveštenike u hrišćanstvu ili svećenike u kršćanstvu. 

Kad se Muhamed a.s. pojavio sve je bilo isto, osim što izgleda ukinuto je sveštenstvo, ljudi su jednaki, stvar je samo ko će predvoditi molitvu vjernicima, to je činio Muhamed a.s kao imam, nadalje imam može biti svako, prednost imaju oni koji su bolji u učenju Kur'ana ili bolje poznaju vjeruju ili trebalo bi oni koji su bolji u osobinama i u svemu drugom, ljudi jedni drugima trebalo bi da daju prednost i uvažavaju, ali nije sve tako idealno, nastale su svađe od početaka u islamu, od početaka svijeta, zarad grešnosti, ljudi su se utrkivali ko će biti prvi, ko će na koga, ko će potčiniti koga komu će biti bolje, da bi nekom bilo bolje, a pitanje je šta je bolje, je li bolje ako je nekom gore.

Poslije Muhameda a.s. odmah su nastali razdori o imametu i svađe, ubistva, što se tiče titula danas u islamu, od imama, do muftija koji su bili u početku na dalje do vrhovnih poglavara, sve je to upitno ako vjera skrene, ako nije na pravom putu istini, i nema tu potčinjavanja, samo prednost u nekim vjerskim ili životnim stvarima, osnov prava iznošenja mišljenja, donošenja stvaranja dodatnih zakona odrebi, uređivanja ljudske zajednice, ali potlačivanje, negativno nikako.

Živimo u vremenu sile, ljudi su podložni, onomu što Bog je zapovjedio i što nije. Zarad grijeha pometnja je u svijetu, ispravan put je slijeđenje Božjih zapovijesti.

Prve generacije navode se kao najbolje, što svijet ide kraju sve je gore i gore, ali ne mora značit, Bog uvijek pušta zraku svjetla i normalizira stanje.

Što se tiče židova koji se mogu smatrati nekim početkom današnjih vjera, vidljivo je da grešenje snizuje čovjeka, donosi nevolju, a slijeđenje Božjih zapovijesti izbavljenje, ali nije to tako ako cela zajednica svi ljudi , ili većina skrene, pa manji broj ljudi ostane na pravom putu, kojima je teško u nevjerničkom okruženju živjeti, gde su nevjernički zakoni i bezbožnost, protiv Boga. Tu vjernicima postaje teško, i oni se moraju povući, napadani od vlasti pa i sveštenika podložnih vlasti. Tako je bilo i za vreme judejskih kraljeva, Bog je uvek kažnjavao i oslobođavao donosi spasenje u ovisnosti koliko su ljudi grešili i čistili se, a trn u oku biti ne može, Bog je zahtjevan na apsolutnoj čistoći, opraštajući grehe, kako koji, ali svaki greh, loša misao unazađuje čovekovu svetost i povezanost s Bogom, Bog to trpjeti neće, vrsni ljudi kao Enoh, Ilija su bili vrsni, čisti u potpunosti, bez prihvatanja loših misli, kao takvi uzneseni k Bogu u nebo.

Što se tiče sveštenstva u isusovih sljedbenika kršćana ili hrišćana, sveštenici koji rukopolaganjem kažu prenose pravo sveštenstva, to je fizički, međutim sveštenstvo od svet se zadobija slijeđenjem Božjih zapovijesti, posvećenjem, blagodaću, dakle Bog bira sveštenika, ne može se smatrati sveštenikom onaj ko je u osobinama loš, što imamo oduvek primer. Govorimo pravom sveštenstvu pred Bogom, dakle jedno je što Bog bira, a drugo što ljudi.

Osnov vjere je živjeti u istini, to je ulaz u vjeru.