Bog u brdima

Hram u brdima

potrebno je nači pustine, ne mora baš biti pustina, ali treba se nači neki mir za dušu, odvojiti se od vreve ljudi, grada, primiriti se, sabrati. Tako jučer spuštajući se oko ovoga grada koji jeste lijep ali je prenaseljen i kao takav nepodoban za mirni život, kad sam silazio čuo sam ezane u njemu a često čujem i zvona koja znaju prečesto zvoniti toliko da me odmah ujutro uznemiruju,čast onim katolicima koji znaju samo 20 sekundi zazvoniti, valda je i njima dosadilo pravoslavno zvono koje 8 puta zvoni do podneva..., znajuči stanje u tim nazovi verama, hramovima, znam kakvi su i da su ništa i oteti su i radi se mimo Boga, to su učinili ljudi, a vernika je malo, malo, možda onoliko koliko ima onih koji ne konzumiraju đavolje piće alkohol, itd... Tako da mi je hram u brdima, problemi koje sam imao odlazak u brda u hram ka Bogu su nestali, sve se preporodilo, on je sve to okrenuo a nisam ni tražio ni očekivao, odlazak k njemu u pustinu menja sve ono ljudsko i osvežava,  toliko je bitno prići Božjemu, prići brdima, toliko su brda bitna i pustinja i livada i šuma, a možda i seoski ambijen. Ali u brda se ide što čišći, životinje čista ne straše on je jedno sa njima, toliko su uzvišena brda bitna i pusta mesta da bi se bacio čišći pogled na ono sve što je prolazno, a da bi se videlo Ono što Jest. 

Lepo li je žrtvu u brdu ići prinijeti, prići Bogu,

lijepo li je sa brda silaziti mirne duše i nogu,

u nov preporođen život, žrtva mi je na brdo ići,

Na vrhu slavu i hvalu dati, veseo biti, uživati,

odem redovno, kad mogu, da umijem i osvežim dušu,

i to mi je uvek u mislima, i najuzvišenije.